Na krevetu su sedele moja devojka i njena sestra, obe potpuno obučene, a između njih otvoren kofer. Stvari koje sam video bile su izvađene iz ormara. Devojka mi je rekla da nisam morao da ustajem, jer bi mi ujutru objasnila da ide kod sestre na nekoliko dana. Ja sam, međutim, izgovorio najgluplju moguću rečenicu: „A ono u sandučetu?“
Obe su me pogledale. Ispričao sam im šta sam pronašao i kako sam povezao razgovor o vešu s tim. Sestra je prvo pomislila da se šalim, pa otvorila prepisku stanara zgrade. Neko je već prijavio da sa sušilice na balkonu nestaju sitne stvari. Komšinicin sin ih je iz zabave ubacivao u sandučiće. Isti dan je našao i tuđu čarapu.
Ostao sam bez reči. Ona rasprava o tangama bila je obična prepirka dve sestre koje ponekad pomešaju stvari posle pranja. Niko mi nije slao poruku, pravio zamku ili nudio tajni susret. Sve ostalo sam dopisao sam, jer mi je prijalo da verujem da me neko zavodi. Sada sam to morao da izgovorim pred obe.
Sestra je zatvorila kofer i izašla u hodnik. Devojka je ostala da razgovara sa mnom. Rekla je da već mesecima svako njeno „ne“ pretvaram u novu raspravu, a da se ona umorila od objašnjavanja. „Možeš da želiš drugačiju vezu“, rekla je, „ali ne možeš stalno da me ubeđuješ da sa mnom nešto nije u redu.“
Pokušao sam da joj kažem da je volim. Odgovorila je da zna, ali da se poslednjih meseci pored mene uglavnom oseća nedovoljno dobrom. Nisam imao odgovor koji bi to promenio. Izvinio sam se zbog pritiska i zbog pretpostavke o njenoj sestri. Nije mi obećala da će se vratiti. Pomogao sam im da odnesu kofer do automobila i prvi put nisam pokušao da je zadržim raspravom.
Raskinuli smo nedelju dana kasnije, mirno i tužno. Nije bilo treće osobe. Bilo je dvoje ljudi koji su odrasli zajedno, a prestali da razgovaraju iskreno o tome šta žele. Kada me danas neko pita zašto nismo ostali zajedno, ne krivim njenu stidljivost. Kažem da sam predugo očekivao da se samo ona menja. To nije prijatna rečenica, ali je prva poštena koju sam naučio da kažem o nama.
