„Da, desilo mi se noćas“, rekao je, kao da mi govori da je prosuo čašu vode. Nekoliko sekundi sam čekala nastavak: da mu je pozlilo, da se uspaničio, bilo šta. Umjesto toga slegnuo je ramenima i pitao ima li još hljeba.
Uzela sam čistu posteljinu i rekla mu da skine zaprljanu, pa da zajedno sredimo madrac prije nego što se mama vrati. Nisam željela da ga ponižavam zbog nezgode. Svakome može da pozli. Ali on je odmakao stolicu i rekao: „Pa ti ćeš to bolje. Ja stvarno ne mogu takve stvari da gledam.“
Tu sam se sjetila zašto je bivši. Dok smo bili zajedno, ja sam rješavala sve što njemu nije bilo prijatno. Zaboravljen račun, propušten dogovor, izvinjenje njegovoj majci. Sinoć je došao da razgovaramo o pomirenju i govorio da je sazrio. Slušala sam ga do kasno, pa pristala da prespava. Sada je opet čekao da ja uklonim posljedice, a njemu sačuvam raspoloženje.
Pitala sam ga da li mu je i dalje loše i treba li mu pomoć. Rekao je da mu nije ništa, samo je sinoć jeo nešto što mu nije prijalo. Onda je priznao da se probudio, vidio fleku i okrenuo jastuk preko nje. Nadao se da ću je otkriti tek kada ode. To priznanje mi je bilo odvratnije od svega što sam zatekla na krevetu.
Dala sam mu kesu, rukavice i sredstvo za čišćenje. Ovog puta nisam podigla ništa umjesto njega. Mrmljao je da pretjerujem, ali je skinuo posteljinu i pomogao da sve operemo. Kada je završio, obuo se i pitao hoćemo li se vidjeti za vikend. Rekla sam da nećemo. Začudio se: „Zbog jedne fleke?“ Objasnila sam mu da je problem u tome što ju je svjesno ostavio meni.
Mama se vratila popodne i odmah primijetila opranu posteljinu. Ispričala sam joj sve, spremna da me izgrdi zbog cijele situacije. Samo je otvorila prozor i rekla da stavimo kafu. Tek tada sam se nasmijala. Uveče mi je poslao poruku da sam ga osramotila. Nisam mu odgovorila. Bilo mi je dovoljno što sam ovog puta izdržala neprijatnost, umjesto da ponovo pristajem na vezu u kojoj sve čistim za dvoje.
