„Otključajte vrata. Zovem hitnu i odmah dolazim.“ Čuo sam kako nekome govori da ostavi sve i pođe s njim. Telefon mi je skliznuo na sto, ali je njegova veza ostala otvorena. Dozivao me je po imenu, uporno, kao da me tim glasom drži budnim.
Pojavio se sa ženom prije nego što sam uspio da ustanem. Ona je razgovarala s dispečerom, on klečao pored moje stolice. Nisam tada razmišljao ni o kući ni o novcu. Samo sam se stidio što me dvoje gotovo nepoznatih ljudi vidi tako bespomoćnog.
U bolnici sam se probudio predveče. Na stolici je sjedio moj mladi komšija, još u radnim pantalonama. Rekao sam mu da uzme novac iz mog novčanika, za gorivo i izgubljeni dan. Pogledao me je umorno. „Nemojte baš sve da mi platite“, rekao je. „Ne znam onda kako da vam budem blizak.“
Tri dana kasnije došli su po mene. Kod kuće me čekala supa, složena drva i očišćeno dvorište. Na stolu je bila koverta. Unutra dio novca koji sam mu prethodnih mjeseci davao preko dogovorene dnevnice. Pomislio sam da sam ih uvrijedio svojim sažaljenjem.
Njegova žena je sjela preko puta mene. „Znali smo šta radite. Ostavili smo ovo za vas, ako vam nešto zatreba.“ Nisam mogao da odgovorim. Godinama sam slao novac rodbini koja je uvijek imala novi razlog da ne dođe. A ovo dvoje, kojima je svaki dinar značio, čuvalo je moj višak za mene.
Naredne nedjelje pozvali su me na ručak. Ponio sam kesu namirnica, pa je sakrio iza nogu kad sam vidio njegov pogled. Nasmijao se i uzeo je bez rasprave. Njihova mala kuhinja mirisala je na pečene paprike. Za stolom su bile tri stolice, a na mojoj tanjir koji se razlikovao od ostalih.
„Kupili smo još jedan“, rekla je ona. „Da ne nosimo stalno od komšinice.“ Poslije ručka pitao sam kada opet smijem da dođem. Mladić je izvadio rezervni ključ i gurnuo ga prema meni. „Kad ogladnite. Ili kad vam je tiho.“ Taj ključ danas nosim uz svoj. Prvi put poslije mnogo godina imam gdje da odem i bez poziva.
