Svako jutro moj muž ustaje oko sedam i odlazi na posao, dok ja uglavnom ostanem u krevetu do devet ili deset. Tog jutra sve je bilo kao i obično. Čula sam kako se sprema, zatvara vrata i odlazi. Okrenula sam se na drugu stranu i nastavila da spavam.
Negdje oko 8:35 probudilo me otvaranje ulaznih vrata na donjem spratu. Jasno sam čula korake kroz hodnik. Bila sam sigurna da se muž vratio jer je nešto zaboravio. Nisam ni ustajala, samo sam pomislila da će uzeti šta mu treba i ponovo otići.
Ali koraci su se nastavili.
Čula sam kako neko prolazi kroz dnevnu sobu, zatim zastaje kod stepenica. Nekoliko sekundi kasnije sve je utihnulo. Odjednom više nisam mogla da zaspim. Uzela sam telefon i poslala mu poruku:
„Šta si zaboravio pa si se vratio?“
Odgovor je stigao gotovo odmah:
„O čemu pričaš?“
Nasmijala sam se, misleći da se šali, pa napisala:
„Čula sam te kako si ušao prije nekoliko minuta.“
Telefon je zazvonio. Bio je muž.
„Ja sam na poslu već skoro sat vremena. Nisam se vraćao kući.“
U tom trenutku osjetila sam kako mi se stomak steže. Rekla sam mu da prestane da se šali, ali po njegovom glasu sam shvatila da govori ozbiljno.
„Zaključaj vrata sobe i ne izlazi. Odmah krećem kući“, rekao je.
Ustala sam iz kreveta i tiho zaključala vrata. Stajala sam pored njih i pokušavala da čujem šta se događa na spratu ispod.
Nekoliko trenutaka nije bilo ničega.
A onda je zaškripala prva stepenica.
Pa druga.
Neko se polako penjao prema meni.
Srce mi je tuklo toliko jako da sam jedva čula muža koji je još bio na telefonu. Povukla sam se nekoliko koraka od vrata.
Koraci su stigli do hodnika ispred spavaće sobe i odjednom prestali.
Kvaka se polako spustila.
Vrata su bila zaključana.
A onda sam sa druge strane začula glas koji me potpuno sledio.
Bio je to glas mog muža:
„Otvori, ja sam…“
Pogledala sam telefon u svojoj ruci.
Muž je i dalje bio na vezi sa mnom i upravo mi je rekao:
„Ne otvaraj vrata. Još nisam stigao kući.“
