Luka je napunio devetnaest godina kada je Mario prvi put posustao. Srce, rekli su lekari, istrošeno godinama noćnih vožnji, teškog tereta i premalo sna. Mario je to samo odmahnuo rukom, žaleći se jedino što ne može odmah nazad u kombi. Ipak, nekoliko meseci kasnije, kombi je stao pored puta u predvečerje. Mario je samo naslonio glavu na volan i zaspao zauvek.
Kada su policajci doneli njegove lične stvari u staru podstanarsku kuhinju, Ivana nije imala snage da ih otvori. Spustila je sve na rasklimani drveni sto: teške radne rukavice zaprljane malterom, metalni sat koji je kasnio dva minuta, ključeve i onaj isti kožni novčanik, izlizan i ispucao na pregibima.
Luka je satima sedeo sam za stolom, gledajući u očeve stvari. Kada je drhtavim rukama otvorio novčanik, u unutrašnjoj pregradi, iza starih računa za gorivo i jedne zajedničke fotografije, stajao je presavijeni list papira. Papir je bio mekan poput pamuka od silnog otvaranja, a boje su na prevojima sasvim izbledele.
Razvio ga je. Pred očima mu je ponovo bila žuta kuća, drvo s nespretno zelenom krošnjom i tri figure koje se drže za ruke. Tek tada je primetio nešto što ranije nije video — na poleđini, očevim krupnim, nespretnim rukopisom grafitnom olovkom bilo je dopisano: „Temelji su plaćeni. Ostalo je tvoje. Nemoj dugo raditi, živi u njoj.“
Ispod crteža, u istoj pregradi, stajala je potvrda o kupovini male parcele na periferiji grada i štedna knjižica sa iznosom koji je Mario godinama, paru po paru, odvajao od svake noćne vožnje. Nije stigao da sazida zidove, ali je ostavio tlo pod nogama.
Ivana je tiho prišla vratima i zastala, gledajući sina kako guši jecaje nad požutelim papirom. Luka je pritisnuo crtež na grudi, pogledao kroz stari prozor po kom se hvatala vlaga i tiho, kroz suze, izgovorio:
„Napraviću je, tata. Biće tačno onakva.“
