„Sećaš li se šta je tvoja majka tebi govorila pred ogledalom?”, pitao je tata. Mama je odmah prestala da slaže novine. Rekla mu je da ne meša stvari koje nemaju veze jedna s drugom. On nije povisio glas. „Imaju. Samo sada ti stojiš iza nekoga ko pokušava da prođe kroz sobu.”
Prvi put nisam ja morala da objašnjavam zašto me boli ono što ona zove šalom. Stajala sam kod vrata i čekala da se razgovor ponovo okrene protiv mene. Mama je rekla da želi da budem urednija, da mi pomaže i da sam preosetljiva. Tata joj je odgovorio da može da pita treba li mi pomoć, ali da vređanje nije pitanje.
Onda se okrenuo meni. „A ja sam trebalo da reagujem mnogo ranije.” Ta rečenica me je slomila. Godinama mi je posle takvih scena nasamo govorio da ne obraćam pažnju. Mislio je da me smiruje, a ja sam to slušala kao potvrdu da moram da istrpim.
Otišla sam u svoju sobu i plakala. Posle nekog vremena mama je pokucala, ali nisam želela razgovor. Rekla sam joj da danas ne mogu. Očekivala sam ljutnju i lupanje vratima. Umesto toga, čula sam kako je tiho odgovorila da razume i otišla niz hodnik.
Sutradan me je na stolu čekala njena stara fotografija. Imala je jedva dvadeset godina, kratku kosu i široku košulju. Na poleđini je pisalo: „Tog dana su mi rekli da izgledam kao dečak. Bacila sam ovu košulju iako mi je bila omiljena.” Ispod je dodala izvinjenje, bez onog „ali” koje bi obično sve poništilo.
Nisam zbog jedne poruke zaboravila sve. Rekla sam joj da ne želim više komentare o licu, telu i odeći, čak ni kad misli da su korisni. Bilo joj je teško da to čuje. Nekoliko puta se narednih nedelja zaustavila usred rečenice, a jednom sam morala da ustanem od ručka.
Pre nekoliko dana spremala sam se da izađem u dukserici. Mama me je odmerila i na trenutak sam se ukočila. Onda je samo pitala hoću li poneti jaknu jer je hladno. „Hoću”, rekla sam. Tata je nastavio da čita. Niko nije pravio veliki događaj od toga. I baš zato mi je taj običan izlazak iz kuće ostao u glavi.
