Moja bivša žena već mesecima dolazila u grad u kojem smo živeli. Kad sam pročitao tu rečenicu, prvo sam osetio bes. Pomislio sam da krišom prilazi dečacima. Odmah sam pozvao taštu i pitao šta se događa. Zamolila me je da ne prekidam dok ne završim pismo.
Pisala je da njena ćerka radi u obližnjem mestu i da nije pokušavala da vidi decu bez mog znanja. Dva puta je dolazila do naše zgrade, ali nije skupila hrabrost da zazvoni. Uz pismo je poslala kopije poruka koje mi je bivša žena slala na stari broj. Promenio sam ga posle selidbe, a novi nisam dao njenoj porodici.
U porukama nije tražila da joj oprostim. Pitala je za rođendane, školu, zube koji se klimaju i da li mlađi još spava sa upaljenom lampom. To me je pogodilo više nego izvinjenje. Godinama sam sebi govorio da je otišla bez osvrtanja. Deo toga je bio istina, ali deo sam održavao tako što sam zatvorio svaki put do nas.
Ni njena prevara ni moje nasilje te večeri nisu mogli da se izbrišu. Komšiju nisam smeo da udarim, koliko god bio besan. A deca nisu bila nagrada za ono što sam pretrpeo. Prvi put sam to izgovorio naglas čoveku s kojim sam već neko vreme razgovarao o svom besu.
Nisam odmah obećao susret. Prvo sam bivšoj ženi poslao mejl. Tražio sam da sve dogovaramo unapred i da dečacima ništa ne obećava što neće ispuniti. Odgovorila je istog dana, kratko, bez pravdanja. Posle nekoliko razgovora pitao sam sinove da li žele da je vide.
Stariji je rekao da želi, ali da neće da idem. Mlađi je pitao da li sme da je zagrli. Shvatio sam koliko su pazili na moja osećanja čak i kada ja nisam tražio da biraju. Rekao sam im da smeju da je vole i da zbog toga nisam manje njihov tata.
Na prvi susret otišli smo u park. Ona je sedela na klupi i držala dve male kese, pa ih spustila čim ih je videla. Dečaci su krenuli polako, a onda potrčali. Ostao sam nekoliko koraka iza. Nisam osetio oproštaj, niti želju da se vratim. Samo olakšanje što tog dana nisam od svoje povrede napravio još jednu njihovu.
