SVEKRVA SE SVAKOG JUTRA SREĐIVALA I GOVORILA DA IDE U PRODAVNICU – PRATILA SAM JE I OTKRILA ŠTA RADI U STAROM MAGACINU
Moja svekrva Ljubica ima 68 godina i živi svega nekoliko kuća od nas.
Nakon smrti mog svekra Dragana prije pet godina postala je veoma povučena.
Njih dvoje bili su u braku više od četrdeset godina.
Prve dvije godine nakon njegove smrti gotovo nigdje nije izlazila osim do prodavnice, ljekara i kod nas.
A onda se prije nekoliko mjeseci potpuno promijenila.
Svako jutro oko devet sati izlazila je iz kuće potpuno sređena.
Haljina.
Štikle.
Šminka.
Parfem.
Jednog dana čak sam primijetila da je bila kod frizera.
„Gdje ćeš tako sređena?“ pitala sam je.
Nasmijala se.
„Do prodavnice.“
Pomislila sam da možda postoji neki muškarac.
Iskreno, ne bih imala ništa protiv.
Svekar je odavno preminuo i željela sam da ona ponovo bude srećna.
Ali nešto nije imalo smisla.
Prodavnica je bila udaljena deset minuta.
Ljubice nije bilo skoro dva sata.
I tako gotovo svakog jutra.
Moj muž Marko nije primjećivao ništa.
Kada sam mu rekla da mislim da njegova majka nešto krije, nasmijao se.
„Pusti ženu. Možda konačno ima neki svoj život.“
Bio je u pravu.
Nisam imala pravo da je ispitujem.
Ali onda se dogodilo nešto što me zabrinulo.
Jednog jutra zamolila sam je da pričuva našu kćerku samo pola sata.
„Ne mogu danas.“
„Imaš nešto zakazano?“
„Moram u prodavnicu.“
Zbog prodavnice nije mogla pričuvati unuku pola sata?
Tada je moja radoznalost pobijedila.
Sljedećeg jutra krenula sam za njom.
Ljubica je pješke otišla prema istoj prodavnici.
Ali nije ušla.
Obišla je zgradu i otišla iza nje.
Tamo se nalazio stari magacin koji godinama gotovo da nisam ni primjećivala.
Pokucala je.
Vrata je otvorio stariji muškarac.
Odmah ju je pustio unutra.
Srce mi je počelo lupati.
Dakle, ipak muškarac.
Prišla sam bliže.
Vrata magacina nisu bila potpuno zatvorena.
Čula sam razgovor.
Prvo nisam razumjela o čemu pričaju.
Onda je muškarac rekao:
„Da Dragan može ovo vidjeti, ne bi vjerovao.“
Dragan.
Ime mog pokojnog svekra.
Zaustavila sam se.
Ljubica je odgovorila:
„Samo da Marko još ništa ne sazna.“
Marko je moj muž.
Tada sam se zaista uplašila.
Šta krije od vlastitog sina?
Približila sam se još malo.
Unutra je nešto palo.
Vrata su se otvorila.
Ljubica me ugledala.
„Snaha?!“
Nije imalo smisla lagati.
Priznala sam da sam je pratila.
Očekivala sam da će biti bijesna.
Umjesto toga, samo je uzdahnula.
„Dobro. Onda uđi.“
Ušla sam u magacin.
Ono što sam vidjela nije imalo nikakve veze sa tajnom vezom.
Svuda su bili stari alati, drvene police i dijelovi namještaja.
A na sredini magacina stajao je gotovo završen veliki drveni sto.
Muškarac se predstavio kao Ilija.
Bio je najbolji prijatelj mog pokojnog svekra.
Nisam ga poznavala jer je više od trideset godina živio u inostranstvu.
Nedavno se vratio.
Tada mi je Ljubica ispričala priču.
Dragan i Ilija kao mladići radili su zajedno u stolarskoj radionici.
Prije nego što se Dragan oženio, počeo je praviti veliki porodični sto.
Planirao je da jednog dana za njim sjede njegova djeca i unuci.
Nikada ga nije završio.
Život je krenuo drugim putem.
Otvorio je posao, dobio porodicu, a nedovršeni dijelovi stola ostali su kod Ilije.
Kada se Ilija vratio iz inostranstva, pronašao ih je među stvarima koje je čuvao njegov brat.
Donio ih je Ljubici.
„Zašto se onda svaki dan toliko sređuješ?“ pitala sam.
Ilija se počeo smijati.
Ljubica ga je pogledala ljutito.
„Nemoj!“
Ali onda se i ona nasmijala.
Priznala je da joj je nakon godina provedenih u kući prijalo imati razlog da ujutro ustane, obuče lijepu haljinu i izađe.
Pomagala je Iliji da obnovi i završi sto.
Željela je da bude gotov za Markov 45. rođendan.
Zato je krila sve od njega.
„A zašto nisi meni rekla?“
„Jer ti sve kažeš Marku.“
Morala sam priznati da je vjerovatno u pravu.
Obećala sam da ću ćutati.
Naredne tri sedmice i ja sam povremeno odlazila u magacin.
Sto je konačno završen.
Na Markov rođendan Ilija ga je dovezao pred našu kuću.
Muž nije razumio šta gleda.
Onda mu je majka pokazala malu rezbariju ispod ivice stola.
Bila su urezana dva slova.
D. M.
Dragan i Marko.
Svekar ih je urezao prije više od četrdeset godina, dok je njegov sin još bio dijete.
Marko je dugo prelazio rukom preko tih slova.
Onda je zaplakao.
Danas taj sto stoji u našoj trpezariji.
Za njim nedjeljom ručamo svi zajedno.
Ljubica se i dalje sređuje kada izlazi.
Više je ne pitam gdje ide.
Ponekad ode na kafu.
Ponekad kod Ilije i njegove supruge.
Ponekad zaista samo u prodavnicu.
A ja sam naučila nešto zbog čega me je danas pomalo sramota.
Bila sam ubijeđena da svekrva krije neku veliku ljubavnu tajnu.
Istina je bila mnogo ljepša.
Nije se svakog jutra sređivala zato što je pronašla drugog muškarca.
Pronašla je razlog da poslije pet godina tuge ponovo ustane, izađe iz kuće i završi nešto što je čovjek kojeg je voljela ostavio nedovršeno.
