OTAC JE PRED SVIMA REKAO DA SINU NEĆE OSTAVITI NIŠTA, A ONDA JE ADVOKAT IZVADIO DRUGI TESTAMENT
Petar je imao dvojicu sinova, Miloša i Nikolu.
Miloš je ostao u rodnom gradu, završio fakultet, osnovao porodicu i gotovo svakodnevno pomagao ocu.
Nikola je prije petnaest godina otišao u inostranstvo.
U početku je često dolazio, ali su posjete postajale sve rjeđe. Posljednjih godina pojavljivao se uglavnom za praznike.
Petar mu je to zamjerao.
Jednog Božića, pred cijelom porodicom, izbila je velika svađa.
„Petnaest godina te nema kada mi trebaš“, rekao je Petar.
Nikola je pokušao da objasni da radi i da ima svoju porodicu.
Ali otac ga je prekinuo:
„Jednog dana kada mene ne bude, nemoj očekivati ništa. Sve što imam ostaviću Milošu.“
Nikola je ustao od stola.
„Ako tako želiš, meni ništa ne treba.“
Naredne dvije godine gotovo da nisu razgovarali.
A onda je Petar iznenada preminuo.
Nekoliko sedmica kasnije braća su pozvana kod advokata.
Nikola nije ni želio da ide.
„Tata je jasno rekao kome ostavlja sve.“
Ipak je došao zbog brata.
Advokat je otvorio testament.
Kuća, zemlja i ušteđevina zaista su pripali Milošu.
Nikola je samo klimnuo glavom.
„Očekivao sam.“
Ustao je da ode.
„Sačekajte“, rekao je advokat. „Postoji još jedan dokument.“
Iz ladice je izvadio drugu kovertu.
Na njoj je pisalo:
„ZA NIKOLU — PROČITATI TEK KADA PRIHVATI DA MU NIŠTA NE PRIPADA.“
Nikola se vratio na stolicu.
Advokat je otvorio kovertu.
Unutra nije bio običan testament.
Bio je ugovor o vlasništvu nad malom firmom za koju Nikola nije ni znao da njegov otac posjeduje udio.
Petar je prije mnogo godina uložio novac u posao svog prijatelja.
Vrijednost njegovog udjela u međuvremenu je višestruko porasla.
Sve je ostavio Nikoli.
Miloš je pogledao brata i nasmiješio se.
Ali Nikola nije razumio.
„Zašto bi mi ovo ostavio nakon svega što je rekao?“
Advokat je izvadio još jedno pismo.
Petar je napisao:
„Nikola, bio sam ljut jer sam mislio da si zaboravio porodicu. Onda sam saznao nešto što me je bilo sramota da ti priznam.“
Nikola je prestao da diše na trenutak.
Otac je nekoliko mjeseci prije smrti slučajno pronašao stare bankovne izvode.
Godinama je mislio da mu Miloš sam plaća lijekove, drva i račune.
Ali veliki dio novca zapravo je stizao od Nikole iz inostranstva.
Nikola je slao novac bratu uz samo jedan uslov:
„Nemoj tati govoriti da je od mene. Neće htjeti da prihvati.“
Petar je tek pred kraj života saznao istinu.
U pismu je nastavio:
„Pred svima sam rekao da ti neću ostaviti ništa. Bio sam previše ponosan da pred istim ljudima priznam koliko sam pogriješio. Zato ti ovo govorim sada.“
Nikoli su krenule suze.
Ali posljednja rečenica bila je najteža:
„Nemoj napraviti moju grešku. Nikada nemoj čekati da bude kasno da nekome kažeš da si pogriješio.“
Nikola je dugo sjedio bez riječi.
Zatim je pogledao Miloša.
„Zašto mi nisi rekao da je tata saznao?“
Miloš je spustio pogled.
„Zato što mi je rekao da želi sam da ti kaže.“
Ali nije stigao.
Braća tog dana nisu mnogo pričala o nasljedstvu.
Kuća je ostala Milošu, firma Nikoli.
A ono najvažnije što je Petar pokušao da popravi nije moglo stati ni u jedan testament.
Nikola je izašao iz kancelarije sa imovinom koju nije očekivao — ali bi je bez razmišljanja zamijenio za još pet minuta razgovora sa ocem.
