Kad je majci pre četiri godine dijagnostikovan Parkinsonova bolest, dijagnoza koja je najavljivala postepeno, ali neumoljivo pogoršanje njenog fizičkog stanja tokom narednih godina, moje dve starije sestre, obe udate i sa sopstvenom decom, počele su, jedna za drugom, tokom narednih meseci, da pronalaze različite, uvek naizgled opravdane izgovore zašto ne mogu redovno da pomažu u brizi o majci — jedna je navodila zahtevnu poslovnu karijeru koja joj “jednostavno ne dozvoljava” dovoljno slobodnog vremena, druga je pominjala zdravstvene probleme sopstvenog muža koji navodno zahtevaju njenu punu pažnju kod kuće, izgovori koji su, tokom vremena, postajali obrazac koji je ostavljao mene, kao najmlađu i, u to vreme, još uvek neudatu, da preuzmem gotovo celokupnu svakodnevnu brigu o sve bolesnijoj majci.
Tokom narednih godina, dok se majčino stanje postepeno pogoršavalo, zahtevajući sve intenzivniju negu — pomoć oko kupanja, hranjenja, redovnog uzimanja lekova, i, na kraju, gotovo stalno prisustvo neke pouzdane osobe — ja sam, praktično sama, preuzela ulogu primarnog negovatelja, žrtvujući sopstvenu karijeru, socijalni život i, u velikoj meri, mogućnost da izgradim sopstvenu porodicu, dok su sestre nastavljale da se pojavljuju samo povremeno, na kratke, formalne posete koje su često više ličile na inspekciju nego na stvarnu pomoć.
Prošlog meseca, majčino stanje se naglo, dramatično pogoršalo, i lekari su nas obavestili da, s obzirom na komplikacije koje su se pojavile, verovatno ima ograničeno vreme koje joj preostaje, vest koja me je duboko potresla, ali koja je, začudo, izazvala potpuno drugačiju, mnogo bržu reakciju kod obe moje sestre nego bilo šta tokom prethodne četiri godine.
Obe su se, gotovo istovremeno, pojavile u majčinoj kući tokom iste nedelje, ali, na moje duboko razočaranje i rastući bes, njihova primarna briga nije bila ponuda da preuzmu deo nege ili da provedu vreme sa majkom u njenim, verovatno, poslednjim danima, nego umesto toga postavljanje pitanja koja su jasno otkrivala njihove prave prioritete — pitanja o tome “šta majka planira da uradi sa kućom”, da li je “sredila sve papire vezane za nasledstvo”, i da li postoji “zvanični testament” koji bi trebalo da razjasni podelu imovine.
Bila sam duboko šokirana i povređena ovakvim pristupom u trenutku kad je naša majka, žena koja nas je sve podigla i volela bezuslovno, ležala u susednoj sobi, moguće u svojim poslednjim danima, dok su njene ćerke, umesto da provedu to dragoceno, ograničeno vreme uz nju, umesto toga vodile tihe razgovore o imovini i nasledstvu, planirajući, kako sam kasnije shvatila slušajući delove njihovih razgovora, kako da osiguraju “pravedan” deo nasledstva za sebe, uprkos tome što nisu bile prisutne tokom godina kad je majka zapravo trebala njihovu pomoć i podršku.
Otvoreno sam ih suočila sa svojim razočaranjem, podsećajući ih na godine tokom kojih sam sama nosila teret brige dok su one bile “prezauzete”, pitajući ih kako mogu sada, u ovom najtežem trenutku, misliti na novac umesto na majku koja im je preostala možda samo još nekoliko nedelja ili meseci. Njihove reakcije su bile mešavina odbrambenog poricanja i, kod jedne od njih, iskrenog, mada zakasnelog stida.
Majka je, na svu sreću, uspela da se stabilizuje nakon inicijalne krize, iako njeno stanje ostaje ozbiljno i zahteva kontinuiranu, intenzivnu negu koju i dalje uglavnom sama pružam, dok pokušavam da procesujem duboko razočaranje otkrićem da su, čak i u ovako kritičnom trenutku, sestrine prve misli bile usmerene na materijalno nasledstvo umesto na emotivnu podršku majci i meni, njihovoj sestri koja je godinama nosila teret koji su one izabrale da izbegnu.
