U mailu je napisala:
„Žao mi je što ti ovo nisam rekla ranije. Nisam otišla zbog plate niti zbog drugog posla. Otišla sam jer više nisam mogla podnijeti način na koji se tvoj muž ponašao prema meni.“
Srce mi je počelo lupati.
Nastavila sam čitati.
Objasnila je da je u početku sve bilo profesionalno. Muž ju je hvalio, davao joj odgovornost i govorio da je spasila firmu.
Ali poslije nekoliko mjeseci počeo je da joj šalje poruke kasno navečer i traži da ostaje duže na poslu.
„Nikada nije prešao granicu koju bih mogla lako dokazati“, napisala je. „Ali stalno je pravio komentare zbog kojih sam se osjećala neprijatno.“
Odmah sam pozvala muža.
Sve je negirao.
„Ona je ljuta jer sam joj rekao da mora više raditi.“
Nisam znala kome da vjerujem.
Tada sam se ponovo vratila na njen mail.
Na kraju je pisalo:
„Nisam ti ovo rekla bez dokaza. Pogledaj priloge.“
Bilo je više od trideset snimaka ekrana njihovih poruka.
Čitala sam jednu po jednu.
Neke su bile potpuno poslovne.
Druge nisu.
Na jednoj joj je muž napisao:
„Da nisam oženjen, stvari bi između nas izgledale drugačije.“
Kada sam mu pokazala poruku, zaćutao je.
„To je bila šala.“
„A ostale?“
Nije odgovorio.
Ali tada sam primijetila nešto čudno.
Nekoliko poruka poslato je u vrijeme kada je muž bio kod kuće pored mene i spavao.
„Kako si joj slao poruke dok si spavao?“
Uzeo je telefon, pogledao datume i problijedio.
„Nisam.“
Pomislila sam da opet laže.
Sve dok mi nije pokazao svoj službeni telefon.
Poruke tamo nisu postojale.
Sljedećeg jutra otišli smo u kancelariju i provjerili računar sa kojeg je asistentica primala službene poruke.
Tada smo otkrili da je još jedna osoba u firmi imala pristup njegovom nalogu.
Kada sam vidjela ime, sledila sam se.
Bio je to čovjek kojeg sam godinama smatrala prijateljem naše porodice.
A onda je muž tiho rekao:
„Sad znam zašto je posao odjednom počeo propadati čim je ona otišla…“
